Preživela je saobraćajnu nesreću i ostala u invalidskim kolicima – Tog dana došao je neko iz budućnosti – Dogodilo se

Ova neobična priča odigrala se u jednom malom gradu. U dvorište stare kuće, ušla je devojka. Bila je obučena u neobičnu odeću, a kosa joj se presijavala u različitim bojama. Na klupi na ulazu, kao i uvek, sedele su starije žene.

  • Zdravo komšinice, volim avgust! – prošla je pored prodavnice i ušla na kapiju.

Kosa joj je padala u raznobojnim pramenovima preko lica i ramena. U rukama joj je bila torba i nosač sa tri mačke – crnom, crvenom i belom. Kapija se glatko zatvorila.

Žene su bile zaprepašćene.

  • Kakav je ovo fenomen, nisam uspela ni lice da joj vidim? – baba Ljuba je prva došla k sebi
  • Da, Akimovna je opet izdala sobu – i starice počeše bučno da raspravljaju o devojci koja je upravo prošla i Ani Akimovnoj, koja je izdala svoju sobu.
  • Da, našoj Ani nije važno ko živi sa njom, sve za pare! – ogorčeno su komentarisale komšinice.

Kad bi samo znale zašto Ana Akimovna iznajmljuje sobu.

Te noći Akimovna je ponovo loše spavala, bolele su je ruke i kolena. Trobojni mačak Bani ju je grejao celu noć, pa je bol nakratko popustila.

U susednoj sobi mirno je spavala nova stanarka.

Akimovna je pre tri godine počela da iznajmljuje sobu u svom stanu, nakon jedne neočekivane strašne priče.

Imala je voljenu nećaku Nastju koja je doživela ozbiljne povrede dok se vozila motociklom sa svojim dečkom.

Oboje su preživeli, ali ona je već tri godine u invalidskim kolicima. Za lečenje je bio potreban novac, a Akimovna je, dobijeni novac od kirije, izdvojila za operaciju.

  • Dobro, već je jutro, ustani, stara budala, – reče Akimovna u sebi, – ajde, ustani, nema šta da se motaš, vreme je da se bacimo na posao! I ona, lagano šepajući, uđe u kuhinju.

U stvari, Akimovna je imala samo sedamdeset jednu godinu, a čini se da se donedavno uopšte nije osećala starom. Ali ova priča sa nećakom ju je uništila, njena sestra je bila toliko zabrinuta, žalila ih je obe.

Ana Akimovna je iznajmljivala sobu samo mladim usamljenim devojkama, činile su joj se razumljivije. Iznajmljivala ju je pod određenim uslovima – da se stanarka ne ponaša neprimereno, da se ne šeta noću, da nikoga ne dovodi.

  • Dobro jutro, Ana Akimovna, – nova stanarka je već bila budna, pila je čaj u kuhinji, poslužite se, moje omiljene lepinje, sa makom.
  • Dobro jutro, hvala, draga, – Akimovna pogleda devojku i zaprepasti se.

Kada su se dogovarale oko iznajmljivanja sobu, domaćica nije obraćala pažnju na izgled nove stanarke. Svetla kosa pokrivala je polovinu njenog lica, imala je i šiške.

Sada joj je kosa bila zavezana u rep, a videvši njeno lice Ana se zaprepastila. Neverovatno, da li je to moguće? Da nije bilo te šarolike farbane kose, pomislila bi da je to njena bolesna nećaka Nastja. Samo malo starija.

  • Dobro jutro, draga, zaboravila sam kako se zoveš, – Akimovna se trudila da joj se ne unosi izbliza u lice, ali ono joj je previše privlačilo pažnju.

Devojka joj je pružila tanjir sa svežim mirisnim lepinjama i misteriozno se osmehnula:

  • Zovem se Nastja.

Ana Akimovna iznenađeno sede za sto.

  • Sada bih morala da krenem – smejala se devojka, gledajući kako domaćica mehanički žvaće lepinju.

Stanarka je otišča, a Ana Akimovna, zapanjena sličnošću ove devojke sa svojom Nastjom, dugo je sedela, jela ukusne lepinje od maka, potpuno zbunjena i iznenađena. Na kraju je došla do zaključka da je sve samo umislila:

  • Toliko brinem oko Nastjuške, pa mi se pričinjava na svakom koraku, duša moja. Kada bi mogla što pre da ustane, jadna moja devojčica“ – razmišljala je Ana Akimovna o njenoj nećaki.

Popila je čaj, prebrojala novac za iznajmljenu sobu i odlučila da sutra poseti sestru i nećaku.

Uveče je Ana Akimovna rano legla, mačka je, kao i obično, legla pored njenih nogu. “Samo da me noge ne bole, ne daju mi ​​dovoljno sna”, pomislila je.

Ali pred jutro su je noge ponovo toliko bolele da nije bilo moguće da spava. Odjednom su se vrata njene sobe tiho otvorila i ušla je njena stanarka –

Nastja sa tri mačke.

Ana Akimovna je isprva bila ogorčena, ali devojka je stavila prst na usne – tiho, ne brini se, toliko si jaukala da sam otišla po pomoć. Zajedno sa devojkom u sobu su uletele tri mačke – bela, crna i crvena i legle na noge Ane Akimovne.

Smešno, sve tri zajedno su izgledale kao jedna velika lepinja, jer je lepinja bila trobojna. Čudno je da Bani nije šištala na njih, već je, naprotiv, predela, kao da su joj mačke dobro poznate.

Opuštajuća toplina širila se od mačaka niz noge Ane Akimovne i bol je počeo da jenjava.

Nastja je stajala pored svog kreveta i smejala se: „Pa, ​​tetka Ana, jeste li me prepoznali?“, devojka se osmehnula.

Ana Akimovna iznenada oseti da je bol potpuno nestao, ustupajući mesto slatkoj, dugotrajnoj želji za spavanjem.

  • Spavaj, tetka Ana, draga moja, ozdravi, noge te više neće bojeti, – nastavila je da priča devojka, a Ana Akimovna, boreći se da utone u san, upita je: – Ko si ti, Nastja, ne razumem kako toliko ličiš na moju nećaku?
  • Tetka, pa to sam ja, – nasmešila se Nastja, – samo sam ja iz budućnosti, iz bliske budućnosti. Evo mojih mačaka – ovo su Banijevi mačići, vidite, ona ne šišti na njih, ne tera ih, prede, liže ih. Došla sam ovde da pomognem sebi, jer inače neću ustati, doktori mi neće pomoći. Ali ne mogu da se susretnem sa samom sobom, pa sam došla kod tebe, moja voljena tetka Ana.

Tu je Nastja ućutala, kao da će reći ono najvažnije:

  • Dala sam ti isceljujuću energiju za sebe, za Nastju u invalidskim kolicima. I u znak zahvalnosti, tetka Anja, deo energije za tebe lično. Noge te više neće boleti, i ništa dugo te neće boleti. Hvala ti puno, voljena tetka, i vidimo se u budućnosti!
  • U tom trenutku Anu Akimovnu je konačno savladao san. Sladak kao detinjstvo. Ujutro se probudila i sa iznenađenjem i radošću shvatila da je ni noge, ni ruke, niti je bilo šta bolelo. Na stolu je ležala koverta sa ostatkom novca za sobu. U stanu nije bilo ni devojaka ni mačaka.
    • Šta je to bilo, Bani?, Ana Akimovna nije znala šta da misli. To je nemoguće ?!

    Ipak, odbacivši nevericu u ono što se dešava, Ana Akimovna, uzevši kovertu sa novcem i poklonima, uputi se do sestre i Nastje.

    Lekari nisu ništa obećavali. Pre operacije, Ana Akimovna je čvrsto zagrlila Nastju, želeći joj samo jedno – da povrati izgubljeno zdravlje. Činilo joj se kao da ju je prožela struja i da je iz nje na Nastju potekla životvorna isceliteljska sila.

    • Tetka, hvala ti, tako si ljubazna i jaka, osećam se kao da je tvoja snaga prešla na mene, – nasmešila se Nastja, – ne brini se, sve će biti u redu, sada to osećam.
    • Hvala ti, Nastja – Ana Akimovna je poljubila svoju nećaku i napustila odeljenje, uživajući u činjenici da je ništa ne boli i od srca želeći da se devojčica oporavi.

    Operacija je bila veoma uspešna, Nastja je ustala tri dana kasnije i sva je sijala od sreće.

    • Znate, doktori su rekli da je to pravo čudo. Oni su se, naravno, nadali da će biti pozitivnih pomaka, ali ovako brzo! U šoku su!, rekla je medicinska sestra Ani.

    A Ana Akimovna se samo osmehnula, jer ionako niko ne bi verovao, ne vredi pričati.

  • Webtribune.rs

    Prevod sa sajta “Život je važan”

Leave a Reply

Your email address will not be published.