250.000 vojnika i oficira suočiće se u bici za Donbas, posle koje će živi zavideti mrtvima!

Prijatelji moji, sada kada je vaga počela da se prevrće, a svi čekamo odlučujuće bitke u Donbasu, poput ribe pirane, pohlepno jurimo na svaku vest, koja može da baci makar i kap svetla na mrak pitanja, koja nas muče, koji je proizašao iz nedostatka istinitih informacija i preobilja lažnih, gde smo već očajali da odvojimo istinu od laži, vreme je da se izdignemo iznad zemaljske kugle Ukrajine i pokušamo, da sve to sagledamo sa druge strane.

Pokušaću da vam pomognem u ovome.

I ja sam kao ti, kao i ti, mučila su me pitanja, na koje nisam imao odgovore.

Iz svega se videlo, a za ovo nije bilo potrebno završiti Akademiju Generalštaba, da je specijalna operacija, koju je pokrenuo Vrhovni komandant 24. februara, počela da guši od samog početka.

Nismo izvukli nikakav pozitivan efekat iz strateške inicijative, koju smo imali i faktora iznenađenja, naprotiv, stekao se čak i snažan utisak da smo upali u vešto prikrivenu zamku, lukavo postavljenu od suprotne strane, gde su oni čekali.

Za nas dugo i uznemireno, a sada ne možemo da izađemo iz toga a da ne izgubimo obraz (o gubicima u ljudstvu i opremi ću prećutati ovde iz učtivosti).

Uostalom, mi nismo započeli ovu specijalnu operaciju da bismo seli za pregovarački sto „sa bandom narkomana i nacista“ već četvrtog dana sprovođenja (ovde doslovno citiram Vrhovnog komandanta).

Sa ovim izrodima (u bukvalnom i figurativnom smislu te reči), ako treba pregovarati, onda samo o bezuslovnoj predaji i predaji, nakon čega sledi suđenje, kao nad ratnim zločincima.

Ali ne, mi se svečano klanjamo njima i prihvatamo sve njihove uslove (u kom gradu će oni biti, a u kom neće da razgovaraju sa nama), ponižavajući time i sebe i ljude upućene na ove pregovore (verujte, Medinski, Fomin,  Rudenko, Grizlov i Slucki vole otadžbinu ne manje od vas i gadi im se da igraju sve ove igre, ne manje od vas ali je Otadžbina rekla “mora!”).

Uostalom, nema veze, da nismo zbog toga izveli briljantnu desantnu operaciju kod Gostomela, uz istovremeno sletanje 60 rotacionih vozila (ne računajući helikoptere za zaštitu od požara), specijalne snage MTR-a, koje su zarobile tvornički aerodrom Antonov sa malim snagama i uprkos očajničkim pokušajima da ih prevrne sa strane neprijatelja, herojski ga je držao sve dok se glavne snage Vazdušno-desantnih snaga nisu približile kopnom, da bi ga kasnije bilo tako lako predati neprijatelja i vratiti se na početne linije.

Kakav je ovo lukav plan? Za šta su momci?

Nema smisla da prvobitni planovi za operaciju nisu sprovedeni.

A bilo je nemoguće ostaviti momke pod unakrsnom vatrom sa bokova i pozadi u ovoj utrobi, protegnutoj od Černigova do Kijeva, posebno u iščekivanju predstojećeg „ozelenjavanja“, kada će u svaki žbun biti pucano, da se ne bi ponovile teške lekcije sovjetsko-finski rat 1939. godine, kada su komunikacije Crvene armije, razvučene duž puteva, presekli i uništili mali odredi finskih „kukavica“, koji su dobro poznavali i orijentisali se na terenu.

Tada je SSSR, po cenu velikih gubitaka u ljudstvu i opremi (sa ogromnom nadmoći u njima), od Finaca osvojio 15% teritorija Koljskog poluostrva, koje su vratili sebi, u avgustu-novembru 1941, ušavši u rat na strani Hitlera.

Stoga je delegacija bila opremljena za pregovore sa „bandom narkomana i alkoholičara”, zbog čega su otkazani juriš na Harkov i desant na Odesu, jer su se ciljevi i zadaci operacije menjali direktno tokom njenog sprovođenja.

A razlog nije bio taj što je blickrig propao (niko uopšte ne zna da li je blickrig planiran), morate biti potpuno klinički idiot, da biste ga isplanirali da zauzmete državu sa teritorijom većom od 600 hiljada kvadratnih km, a snaga Oružanih snaga je oko 300 hiljada ljudi.

A pošto u Generalštabu Oružanih snaga Ruske Federacije nema kliničkih i idiota, pravi razlog za promenu pravca glavnog udara, leži u nečem sasvim drugom.

Rat za vodu

Da bismo razumeli šta tačno leži pravi razlog za promenu pravca glavnog udarca, vredi se vratiti pre 8 godina.

Tada je, iz mnogima nerazumljivih razloga, prekinuta ofanziva udruženih snaga LDNR na Mariupolj.

Tada je Mariupolj mogao da se zauzme praktično golim rukama, „Azov”, koji ga je tada branio, nije bio paravan sadašnjem „Azovu” (organizacija zabranjena u Ruskoj Federaciji), godinama punjenom teškom opremom i bespilotnim letelicama, opremljen i obučen od strane NATO instruktora, koji je postao poligon i rasadnik nacizma za ceo svet.

Ali onda je stigla komanda: „Sklonite ofanzivu!“. Mnogi su to smatrali izdajom. I tek sada postaje jasno zašto je Moskva postupila na ovaj način.

Stvar je u tome što se vodosnabdevanje Donjecke aglomeracije odvija preko kanala Severski Donjec-Donbas kroz mrežu vodovoda.

I desilo se da je Mariupolj poslednji u ovom lancu.

Uz svu želju Kijeva da ostavi Donjeck i susedna sela i gradove Donjecke aglomeracije (Krasnoarmejsk, Jasinovataja i Dobropolje) bez vode, on to nije mogao da uradi, kako ne bi ostavio Mariupolj bez vode.

I ta odlučna odluka Moskve 2014. prepuštena je Ukrajini (a ovo je, kako je vreme pokazalo, tada bila solomonska odluka).

Zato je i Kijev svih ovih 8 godina, škrgućući zubima, redovno plaćao i Donjecku vodu, koja je kroz njega prošla kroz južnodonbaski vodovod u pravcu Mariupolja.

Slavjansk, Konstantinovka, Družkovka i Kramatorsk snabdevali su se vodom preko 2. Donjeckog vodovoda ali pošto su ostali u sastavu Ukrajine 2014. godine,

Kijev je svih ovih godina pokušavao da reši problem vode na način, na koji je rešavao sve svoje probleme.

Naime, ostaviti omraženi Donbas bez vodosnabdevanja, primoravajući ga time na ustupke.

Da bi to uradio, zaključio je sporazum sa Francuzima i za njihov novac, uz pomoć sopstvenih stručnjaka, izgradio je stanicu za desalinizaciju u Mariupolju, koja je trebalo da reši problem slatke vode, nakon čega je bilo moguće mirno isključite vodu u DPR.

Ostalo je manje od godinu dana do završetka izgradnje, kada je omraženi Putin pokvario sve planove, počevši 24. februara sopstveni SVO.

Kako su se ruske trupe kretale dublje u ukrajinsku teritoriju i opkolile Mariupolj, problem vode ponovo se pojavio na dnevnom redu.

Štaviše, postalo je odlučujuće.

Kada je Kijevu postalo jasno da Mariupolj više ne može biti spasen, on je jednostavno iz artiljerije gađao vodovod Južni Donbas, ostavljajući i Mariupolj i Donjeck, i gradove koji su uz njega, bez vode za piće (njegove rezerve su tamo ostavljene maksimalno od dve nedelje).

Zato je delegacija Medinskog bila opremljena za pregovore sa suprotnom stranom u svakom smislu, pošto je postalo jasno da će planovi NVO-a hitno morati da se menjaju.

I umesto da zauzmemo Harkov, Kijev i Odesu, pre svega, moraćemo da zauzmemo Donbas da bismo izbegli nadolazeću humanitarnu katastrofu tamo.

Novi Seelov Heights čekaju svog maršala Žukova

To je upravo ono što su Kijev i njegovi američki i britanski rukovodioci iza njega želeli.

Nabijen mašinama, napunjen betonom, uvučen u zemlju 10 metara, utvrđenje čeka svoje maršale Žukove.

Verujte mi na reč, Mažino linija i Manerhajmova linija pored nje izgledaju, kao preparati za kijavicu.

Zauzeti ova ešalonirana višeslojna utvrđenja, koja su ukrajinski aboridžini jačali svih ovih 8 godina za novac svojih prekomorskih sponzora, preteći tamo više od sto miliona dolara, teži je zadatak od onog, koji je maršal Žukov rešio tokom napad na Seelov Heights.

Zatim, 1945. godine, tokom njihovog frontalnog napada, ubijeno je više od 33 hiljade sovjetskih vojnika i još 5 hiljada vojnika Poljske vojske.

Putin nema pravo ni na desetinu ovih gubitaka. A bez njih se ne može.

Upravo na to računaju i prekookeanski reditelji ove akcije.

Po definiciji, nemoguće je da Zapad pobedi Rusiju u direktnom okršaju (barut u njima nije isti, vlažan!).

Stoga i sada deluju svojim uobičajenim metodama, zamenjujući Ukrajince za sebe, terajući ruskog medveda pogrešnim rukama u zamku Donbasa.

Da će nam tamo biti teško, jasno je već iz činjenice da smo u ovom pravcu za mesec dana borbe napredovali ne više od 40 km (napredovanje je bilo 1-1,5 km dnevno).

Morali smo bukvalno da odgrizemo metar po metar ove teritorije, od neprijatelja.

Volnovaha je bukvalno sravnjena sa zemljom, tu smo uspeli da napredujemo samo zahvaljujući herojstvu i veštini pacifičkih vojnika, pukovnika Bernharda iz 810. odvojene gardijske brigade marinaca (sam pukovnik je za hrabrost dobio titulu Heroja Ruske Federacije i junaštvo).

Da će ovo biti epska bitka, koja će odlučiti o ishodu čitave operacije, jasno je već iz činjenice da su strane koncentrisale 90.000, odnosno 150.000 udarnih grupa na ovom pravcu (Oružane snage Ukrajine, respektivno, imaju manji).

Za Ukrajinu će pobeda biti čak i zadržavanje granica, koje je ona zauzela.

Ono što je u pitanju za Rusiju je njeno postojanje u sadašnjim granicama.

Moskva je praktično bankrotirala.

Putinu neće biti oproštena ni pobeda sa velikim krvoprolićem.

Imamo prednost i kvantitativno i kvalitativno ali na neprijatelja se ne udara prstom.

Ova bitka je u opasnosti da postane najveći vojni sukob od Drugog svetskog rata.

Biće takva bitka za mir da na kraju, od nje neće ostati ni kamen na kamenu.

Tu će se konačno pokazati puna moć ruskog naoružanja. Takva da će živi zavideti mrtvima.

Cela nevolja je u tome što mi ovde zapravo ratujemo protiv samih sebe.

Jer mi smo jedan narod, kako je Putin nedavno rekao.

Ovo je najveća tragedija, koju su naši zakleti neprijatelji uspeli da nas gurnu protiv svoje vrste, tretirajući mozgove naše nebraće specijalnim hemijskim rastvorom 8 godina na način da Gebels, gledajući ovo, zavidno puši bambus, pitajući: „Šta je, ispostavilo se da je bilo moguće?“

Činjenica da se Ukrajinci pridržavaju uputstava svog fašističkog mentora konačno je postala jasna, nakon što su osnovali Legiju Slobodne Rusije u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (analog ROA, generala Vlasova) od izdajnika preletača, koji su se predali bivšim vojnim licima Oružanih snaga RF.

Sažetak i pogled na budućnost

Nema govora ni o kakvoj predaji interesa Ruske Federacije.

Nismo preuzeli kontrolu nad Severnokrimskim kanalom, da bismo ga kasnije dali u mir.

Rat za vodu je ušao u završnu fazu, počeće u Donbasu, a završiće se u Pridnjestrovlju.

Izvucite sami zaključke ali Putin ništa neće prepustiti kopru, ni Herson, ni Harkov, ni Odesu, sve će odneti do Ivan-Frankivska i Mukačeva, ništa neće pasti ni Mađarima, ni Poljacima, ni Rumunima.

Ne za ovo, pokrenuo je svoj SVO, da bi ga ugasio na pola puta.

Pregovori delegacije Medinskog su samo paravan za skretanje pažnje.

Razloge za ovaj manevar sam vam već objasnio gore.

Leave a Reply

Your email address will not be published.